Početak 2022. godine doneo nam je početak kraja Kovid-19 pandemije i početak kraja uniplarnog svetskog poretka uspostavljenog nakon pada berlinskog zida. Ovaj drugi najjasnije je prikazan u obliku ruske invazije na Ukrajinu. O tačnim početima ovih ‘krajeva’ odlučivaće istorija. Jedno je, ipak, sigurno! Promene koje su počele 2022. uticaće na sve države i narode sveta na različite načine. Biti spreman, to je sve! A da li je ovaj narod spreman?
Još negde 2013. ili 14. novinar Milovan Jovanović u kultnoj emisiji Utorkom u 22 kod Dejana Anđusa predstavlja svoje viđenje ovog našeg, srpskog, naroda. Gospodin Jovanović tada kaže, ‘ovaj narod neće ništa!’. On tada nabraja srpske političke lidere od ponovnog uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji 1990. godine. Za sve ove lidere zajedinčko je samo da ih je narod nakon početne opijenosti njihovim idejama (istina, nekad kraća nekad duža) eskpresno smenio. Tako je ovaj narod u politiku istoriju poslao Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Ambivalentnost srpskog naroda možda je najbolje prikazana u Jovanovićevoj rečenici da se sutra možda probudimo i odlučimo da Beograd više nije glavni grad Srbije nego da je to Žitorađa.
Ovde treba podvući da su ideje Tomislava Nikolića idalje žive kroz trenutnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Vučić je na dobrom putu da vlada duže od svih gore navedenih lidera. Milovan Jovanović bi nekoliko godina kasnije u istoj emisiji rekao da je to zato što je on ‘provalio u genetski kod ovog naroda’. Da li to znači da napokon znamo šta hoćemo? Naprotiv.
Gde smo bili 24. februara? Koja je ‘naša’ stolica?
Nakon dva meseca propagandnog rata i stalnog licitiranja sa datumom Vladimir Putin 24. februara 2022. pokreće vojnu ofanzivu na Ukrajinu. Globalnim uzrocima i posledicama rata u Ukrajini bavićemo se u nekom drugom tekstu. Sada bih se vratio na glavnu temu ovog članka – ovaj narod. Generalno, svesni smo svoje trenutne nezavidne pozicije. Jasno nam je da smo okruženi državama članicama NATO, u eventualnom sukobu Rusi sve i da hoće ne bi mogli da nam dostave vojnu pomoć. Za to bi bilo potrebno da ‘pregaze’ pola Evrope. Razum je jedno a emocije sasvim drugo.
‘Srbima lako udari krv u glavu’, reći će Vesna Knežević u svom tekstu za web stranicu Radio Televizije Srbije. Ovo najbolje pokazuju protesti i kontra-protesti održani u Beogradu od početka invazije. Sa jedne strane imali smo protest podrške Rusiji a sa druge u razmaku od jednog dana protest podrške Ukrajini. Vratio bih se sada na reči gospodina Jovanovića – ‘ovaj narod neće ništa!’. Nećemo da osudimo Ruske akcije u Ukrajini. Isto tako nećemo da uvedemo sankcije ovoj bratskoj državi. Takođe, nećemo rat u prijateljskoj Ukrajini i bilo bi licemerno da podržavamo nasilnu secesiju teritorije jedne suverene države. Treba napomenuti da uvođenje sankcija Rusiji ovu veliku državu ne bi ni okrznulo. Važna je simbolika. Ukoliko bi Srbija, koja se na Zapadu vidi kao blizak saveznik Rusije promenila svoju politiku, Zapad bi tako pokazao Putinu da su mu i njegovi najveći saveznici okrenuli leđa.
Najmoćniji čovek u Srbiji kako 2014. tako i sada 2022. je nesumnjivo Aleksandar Vučić. I tokom aneksije Krima 2014. pred nas je postavljen izbor ili ćemo nastaviti naš put ka Evropskoj Uniji ili ćemo u potpunosti stati na stranu Rusije. Uz političko umeće i malo sreće uspeli smo tada da sačuvamo svoju poziciju. Neki bi rekli, sedimo na dve stolice. Vlast kaže da postoji samo jedna – srpska stolica. Ta stolica savršeno odgovara ovom narodu. Koliko je ona održiva, ostaje da se vidi.
I, šta ćemo sad?
Pitanje je šta sada da radi država od sedam miliona stanovnika suočena sa nemogućim izborom? U dve reči, ne znamo. Vlada Srbije i predsednik Vučić se od početka krize trude da pod velom parlamentarnih i predsedničkih izbora zakazanih za april 2022. nivelišu pritiske koji nesumnjivo dolaze sa obe strane. Sa druge strane, prkosni narod protestuje i kontra-protestuje. Strani mediji to jedva čekaju i prenose slike iz Beograda. Tako pripremaju javno mnjenje za ponovnu ekspresnu demonizaciju srba i Srbije.
Uvođenje sankcija Rusiji značilo bi kraj zaštite srpskih interesa u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, pre svega u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ne usklađivanje naše spoljne politike sa politikom Evropske Unije dovelo bi da ekonomske izolacije Srbije i kraj ubiranja novca iz pred-pristupnih fondova. Gotovo sigurno, nakon aprilskih izbora pritisci na našu zemlju će se pojačati. Ostaje da se vidi da li ćemo uspešno proći kroz ovu krizu, najveću od Drugog svetskog rata kako kaže generalni sekretar NATOa Jens Stoltenberg. Na kraju krajeva, najvažnije je – biti zdrav!
