Šest meseci od početka rata u Ukrajini zanimljivo je palo na Dan nezavisnosti ove istočno-evropske države. Slučajnosti su u politici i ratu retke, tako da možemo diskutovati o mogućoj nameri ruskih snaga da do Dana nezavisnosti 24. avgusta završe vojne operacije. Ako je taj plan i postojao, očigledno je da nije ostvaren. Ipak, Rusija kontroliše oko četvrtine teritorije pred-ratne Ukrajine i napreduje (mada usporeno) na svim pravcima. Šta možemo da kažemo nakon prvih 180 dana rata? Kakva je politička situacija u evropskim saveznicama Ukrajine? I, konačno, kakva nas zima očekuje?
Šest meseci rata – ima li pobednika na vidiku?
Kao što je poznato, 24. februara ruske snage prešle su granicu Ukrajine u tri pravca. Prvi pravac delovanja bio je na istoku gde se nalaze separatističke teritorije Donjetska i Luganjska. Drugi pravac, za sada najuspešniji, krenuo je sa Krima ka južnim i jugo-zapadnim delovima zemlje. Konačno, treći pravac, koji je u međuvremenu povučen, išao je sa severa prema glavnom gradu Kijevu. Ruske trupe relativno brzo su stigle do predgrađa Kijeva i tu se zaustavile. Okupirati i držati pod kontrolom grad od skoro tri miliona stanovnika nije jednostavno. Pogotovo ako su ti stanovnici neprijateljski nastrojeni.
Iz tog razloga napredovanje na jugu i na istoku išlo je lakše. Stanovništvo u tim oblastima je pretežno rusko. Od 2014. godine i prvih sukoba u Ukrajini, stanovništvo koje se identifikuje kao ukrajinsko se povuklo u zapadne delove zemlje. Samim tim, još u martu ruske snage napuštaju severni pravac delovanja i usmeravaju svoje snage pre svega na Luganjsku i Donjetsku oblast.
Nakon krvavih borbi u i oko fabrike Azov u Marijupolju i ovaj lučki grad je pao u ruke ruskih snaga. Prema rečima ruske strane, Luganjska oblsat je pod njenom kontrolom dok se borbe u Donjetsku privode kraju. Danas, čak i nakon šest meseci rata i dalje nije poznato koji su krajnji ciljevi Ruske Federacije u ovoj, za njih, specijalnoj ograničenoj operaciji. Istina je da u ovom trenutku ruske snage sporo napreduju na svim pravcima. Pitanje je da li je došlo do zamora (i fizičkog i moralnog) ruskih snaga ili se radi o planiranom zastoju.
Ukrajina se i dalje drži a koliko još može, ne zna se
U predvorje rata u medijima na zapadu ali i kod nas moglo se čuti da Ukrajina u slučaju ruske invazije ne može da izdrži duže od 72 sata. Postavlja se pitanje da li je ovo bilo stvarno mišljenje na zapadu ili dobro isplanirana kampanja. Ukoliko Rusiju uzmemo kao najveću državu Evrope, Ukrajina je druga najveća država na starom kontinentu. Velika prostranstva ove istočno-evropske države teško da mogu da budu pređena od strane vojne mehanizacije za samo tri dana, čak i bez otpora. Tako je napravljen narativ male Ukrajine koja se brani od agresije velike Rusije.
Ipak, Ukrajinskim trupama treba odati priznanje da se na svim pravcima dobro drže. Sigurno je da se ovakav otpor nije očekivao u Moskvi pre početka vojnih operacija. Možda je ruska vlast predvođena predsednikom Vladimirom Putinom očekivala da će se Evropa brzo podeliti, da pomoći za Ukrajinu neće biti. Ipak, Evropa je na začuđenje i samih evropljana brzo stala na stranu Ukrajine.
Do sada je Evropska Unija uvela 6 paketa sankcija Rusiji(+1 koji je samo nadogradnja poslednjeg). Donacije ukrajinskim odbranbenim snagama u novcu i vojnoj tehnici prelaze stotine milijardi dolara. Sve to jasno je imalo uticaja na borbenu (i odbrambenu) sposobnost Ukrajine. Istini za volju, i sa svom tom tehnikom ukrajinske snage još uvek nisu uspele da organizuju ni jednu uspešnu kontra-ofanzivu i povratak izgubljenih teritorija. Maksimalistički zahtevi predsednika Zijeljinskog o povratku Krima, kao i Luganjska i Donjetska pod vlast Kijeva čine se naivnim. Takođe, sa ukrajinske strane nema nikakvih mirovnih inicijativa te se s pravom postavlja pitanje da li ćemo videti još mnogo više od šest meseci rata?
Pukotine unutar Evrope postaju sve vidljivije
Sa druge strane nove gvozdene zavese prema Rusiji evropske vlade ali i njihovi građani počinju da plaćaju cenu nove američke egzibicije na istoku evrope. Do sada su pale vlade u Bugarskoj, Velikoj Britaniji i Italiji. Iako se očekivalo da će Vikotra Orbana politika prema Ukraijini koštati premijerskog mesta u Mađarskoj, njegova partija je na aprilskim izborima izvojevala ubedljivu pobedu. Francuski predsednik Emanual Makron nalazi se u sred kontraveznog procesa u koji je uklučena i poznata kompanija Uber. Nemački kancelar Olaf Šolc je takođe pod istragom zbog pronevere novca dok je bio gradonačelnik Hamburga. Sve u svemu situacija u Evropi nije sjajna. Sa novim mogućim sukobima na Balkanu i zimom koja dolazi jasno se vidi podela između evropskih država na one koje čvrsto stoje uz Ukrajinu po svaku cenu, i one koje se trude da se sa Rusijom nađe neki sporazum što pre.
S obzirom na to, na jednoj strani imamo baltičke države, Poljsku, Finsku i Češku koje se zalažu za maltene konačni obračun sa Putinovom Rusijom dok su tri najmoćnije države EU Nemačka, Francuska i Italija sve bliže pronalaženju nekog statusa kvo i zaustavljanja sukoba. Svejedno, novac i vojna oprema neprestano idu u pravcu Ukrajine i ratu se idalje ne vidi kraj. Rastuća inflacija pogodila je džep prosečnog građanina i u nekim državama poput Bugarske i Austrije određeni političari pozivaju na povlačenje sankcija.
Verovatno najzanimljiviji je slučaj Austrije, tri predsednika saveznih država koji dolaze iz vladajuće Austrijske Narodne Partije kancelara Nehamera izrazilo je zabrinutos trenutnom politikom zavničnog Beča. Predsednik najveće opozicione stranke Slobodarske Partije Austrije Herbert Kikl otvoreno je pozvao vladu da zaustavi „srljajuću i samoubilačku politiku“. Situacija je slična u Italiji kao i Hrvatskoj i Mađarskoj. Jedinstvo Evrope po pitanju Ukrajine se kruni i to može imati presudni značaj za nastavak rata.
Zima dolazi
Prvih šest meseci rata upozoravani smo da zima dolazi, da će ovo biti najteža zima u Evropi od drugog svetskog rata i da je dotok gasa iz Rusije neizvestan. Zima će biti ključna i na bojnom polju. Tu možemo da očekujemo pravi test za zapadnu vojnu tehniku. Zime su i u Ukrajini hladne a istorijski su se zapadne vojne egzibicije baš zimi neslavno završavale u ruskim stepama.
Novembar i decembar će nam takođe doneti i početak grejne sezone. Tada će se jasno videti ko je i šta radio u prethodnom periodu. Lako ćemo moći da uočimo koje su vlade i države spremne i imaju dovoljnu količinu energenata a koje će biti voljne da pregovaraju sa Rusijom o povoljnijoj ceni. Izbori u Bugarskoj i Italiji, više nego izbor novog premijera u Velikoj Britaniji, mogu da utiču na podršku koju Ukraijna sada uživa u Evropi. Ovim tempom, krunjenje evropskog jedinstva će se nastaviti. Samim tim pred nama su dva scenarija. Jedan u kojem se nešto odlučujuće desi na bojnom polju i učvrsti jedinstvo Evrope. I, drugi, koji podrazumeva ‘svako za sebe’ filozofiju pregovora sa Ruskom Federacijom. Prvi će značiti novi korak u integraciji Evropske Unije, drugi njen kraj.
