Od početka rata u Ukrajini Srbija i njeno rukovodstvo su pod ogromnim pritiskom političkog Zapada i Rusije da izabere stranu. Jedan od vidova pritiska na donosioce odluka, ali i narod u Srbiji je hibridni rat. Sajber napadi na stranice institucija ali i anonimne dojave o bombama prvo u avionima AirSerbia a sada i u školama i tržnim centrima nisu ništa drugo nego (ne)nasumični akti pojedinaca. Koja je geneza ovog vida pritiska na našu zemlju? Šta naše vlasti mogu da urade po tom pitanju? I, ko zapravo stoji iza ovih, na sreću, lažnih dojava?
Od Moskve do Ada Mall-a
Još na početku sukoba u Ukrajini Evropska Unija je zabranila prelet preko teritorije država članica ruskim avio kompanijama. Rusi u roku od nedelju dana odgovaraju kontra-sankcijama spuštajući zavesu između nje i Evrope. Letovi iz Moskve do Berlina, Brisela, Rima i drugih evropskih gradova bili su svakodnevni. Ipak, jedna kompanija nastavila je da saobraća sa jedne na drugu stranu novopostavljene zavese. AirSerbia, a samim tim i beogradski aerodrom Nikola Tesla, postali su tako (skoro) jedini način da se iz Evropske Unije stigne u Moskvu. Prateći pravila tržišta i samim tim kapitalizma rukovodstvo AirSerbia odlučuje da duplira broj letova na relaciji Beograd-Moskva i na tu rutu postavi najveći avion iz svoje flote – Airbus 330.
Nedugo nakon toga počele su anonimne dojave o bombi na nekoliko letova AirSerbia ka Moskvi. Dojave su uvek stizale preko e-Maila, tačnije sa anonimnih Gmail adresa. Tako bi letovi koji polete iz Beograda nekada stigli do Subotice, a nekada čak i do Litvanije pre nego što bi od kontrole leta dobili obaveštenje da je dojavljeno da je na avionu postavljena bomba. Zakoni vazdušnog saobraćaja nalažu da se letelice za koje se sumnja da se na njima nalazi eksplozivna naprava prizemlje na aerodrom sa kojeg su poleteli. Gubitci AirSerbia zbog učestalih dojava postali su veći od dobitaka. Nakon uredbe Vlade Srbije, broj letova iz Beograda ka Moskvi vraćen je na onaj od pre početka sukoba i narednih nekoliko nedelja nije bilo.
U prethodnih deset dana ovaj hibridni rat se intenzivirao sa ciljem da se slomi odbijanje srpskih vlasti da uvedu sankcije Ruskoj Federaciji ali i uplaši narod. Tako su napadači promenili metu. Još beskrupoloznije su napali beogradske osnovne i srednje škole kao i najposećenije gradske tržne centre.
Ko stoji iza dojava o bombama?
Premijerka Srbije u tehničkom mandatu Ana Brnabić saopštila je da je Ministarstvo unutrašnjih poslova identifikovalo lokacije sa kojih su upućene dojave o eksplozivnim napravama. Utvrđeno je da je osam takvih dojava stiglo iz Poljske, četiri iz Gambije po dve iz Irana i Nigerije i po jedna iz Ukrajine, Slovenije i Rusije. Indikativno je da je najviše ovakvih pretnji stiglo iz Poljske o čijoj smo ulozi u ovom konfliktu već pisali.
Pretnje iz Gambije Irana i Nigerije mogu se objasniti činjenicom da je uz malo poznavanja računara moguće promeniti (IP) adresu sa koje se pristupa internetu. Takođe, ne možemo isključiti mogućnost da je neko platio hakere iz navedenih država kako bi mu se zavarao trag. Ono što je jasno je da je ovo isplanirana akcija. Pravi nalogodavci svakako će se teško identifikovati. Isto tako ne treba zaboraviti da ovi napadi mogu biti i solo akcije.
MUP Srbije saopštio je da će o trenutnim saznanjima obavestiti Europol i države iz kojih su pretnje o eksplozivnim napravama identifikovane. Generalno, hibridni rat na internetu je teško zaustaviti. Do sada su naše institucije svakoj dojavi koliko god ona bila (ne)verovatna pristupale ozbiljno. To je i jedino ispravno.
Šta ima za cilj ovaj hibridni rat i da li je uspešan?
Unošenje straha i nanošenje materijalnih gubitaka privredi Srbije glavni su ciljevi ove akcije. Jasno je da napadač ne poznaje mentalitet našeg naroda i da strah nije prisutan u ovom trenutku. Ono što je tačno je da su ljudi iznervirani i izmoreni ovakvim pretnjama. Ukoliko je cilj da se građani Srbije kroz uterivanje straha okrenu protiv Ruske Federacije i podrže sankcije, ova metoda svakako ne pomaže. Čak i ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji pitanje je da li bi ovakve pretnje prestale. Sa druge strane, materijalni gubitci AirSerbia su značajni i to se može uzeti kao uspeh napadača.
Ono o čemu se mora diskutovati i snažno osuditi je činjenica da su napadi usmereni i na škole. Ukoliko neko stvarno misli da je njegova moralna obaveza da se bori protiv Rusije tako što će uznemirivati srpsku decu u školama, pitanje je da li je taj neko bolji ili gori? Ne postoji opravdanje za napad na decu. I zato naše institucije treba da nastave da proveravaju svaku od ovih dojava o bombama. Dovoljno je da samo jedna bude prava. U borbi sa neprijateljem nikada se ne treba opustiti i prepustiti stvari slučaju.
Konačno, narod u Srbiji se ne plaši. Ni ne treba! Trenutna situacija u svetu je takva da su ovakvi napadi bili očekivani. Pritisak na Srbiju će rasti. Na donosiocima odluka je da se bore za mir ali i da zaštite sve građane naše države.
