Prečesto možemo čuti da politiku i sport ne treba mešati ni po koju cenu. Da su to dve sfere koje gaje totalno različite vrednosti i ideale. Politika je mesto gde se interes (bilo lični ili državni) nalazi iznad svega i tako je oduvek bilo i biće. Nema mnogo prostora za emocije i ljubav. Sa druge strane, sport u svojoj srži je stvoren da razvija duh i telo, da gaji određene vrednosti poput prijateljstva, zdravog načina života i poštene konkurencije. Na sportiste se gledalo kao na ugledne, ljude za primer celom društvu, a naročito deci.
Međutim, sport je odavno postao biznis. Neretko vrlo unosan biznis. Sportisti su i dalje idoli čitavih naroda, mada se često postavlja pitanje da li je njihov glavni cilj lukrativne prirode ili su u sportu zbog istinske ljubavi prema njemu. Sa sticanjem svoje globalne popularnosti, pojedini sportovi nisu mogli da izbegnu prožimanje i uticaj politike. To se neretko preliva i na manje sportove. Poslednji u nizu događaja sa ovakvom konotacijom je zabranivanje učešća ruskim i beloruskim sportistima na velikom broju sportskih manifestacija zbog još uvek aktuelnog oružanog sukoba u Ukrajini.
KO JE UVEO ZABRANE?
Po otpočinjanju oružanog sukoba u Ukrajini, veliki broj međunarodnih sportskih tela je preduzeo svoj vid sankcija koji je bio usmeren prema Rusiji. Sankcije su se ogledale u tome da se ruskim sportistima zabranjuje dalje takmičenje na pojedinim manifestacijama. Tako su FIFA i UEFA zabranile učešće ruskoj reprezentaciji u daljim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo koje se održava u Kataru krajem ove godine. U tom momentu Rusija je trebalo da igra polufinale baraža protiv Poljske, koja je automatski otišla u finale. UEFA je oduzela i domaćinstvo finala Lige šampiona koje je u maju ove godine trebalo da se igra u Sankt Peterburgu i premestila ga u Pariz.
Uz to, svi klubovi koji su se u tom momentu takmičili u nekom od evropskih takmičenja su diskvalifikovani. Početkom maja, UEFA je odlučila da pooštri svoje sankcije. Isključila je žensku reprezentaciju Rusije sa Evropskog prvenstva koje se igra na leto ove godine. Takođe, svim ruskim klubovima je onemogućeno da se takmiče u evrokupovima u sezoni 2022/2023. Prijave za organizaciju Evropskih prvenstava 2028. i 2032. godine koje je Rusija podnela, odbijene su bez ikakvog razmatranja. Sve navedene mere se odnose kako na mušku, tako i na žensku, omladinsku i futsal reprezentaciju Rusije.
DIMITRIJ MEDVEDEV KAO KOLATERALNA ŠTETA
Vimbldon je prvi veći teniski turnir koji je zabranio učešće ruskim i beloruskim teniserima. ATP i WTA doneli su odluku da će ruski i beloruski teniseri i teniserke moći da učestvuju na njihovim turnirima kao “neutralni igrači“. Zvaničnici Vimbldona su odluku pojasnili činjenicom da imaju odgovornost da ograniče globalni uticaj Rusije najjačim mogućim sredstvima. Veliki broj kritika je upućen na adresu organizatora Vimbldona. Između ostalih, ATP je izdao saopštenje u kome navodi da je diskriminacija na osnovu nacionalnosti kršenje sporazuma sa Vimbldonom prema kojem se učešče igrača zasniva isključivo na ATP rang listi.
Ruski teniser Dimitrij Medvedev je trenutno drugi teniser sveta, dok je Andrej Rubljov, koji je nedavno osvojio Serbia Open, osmoplasirani. Što se tiče ženskog tenisa, Anastasija Pavljučenkova je 15. teniserka sveta, dok je beloruskinja Viktorija Azarenka, trenutno na 18. mestu. Verovatno sam tenis na Vimbldonu neće izgubiti na kvalitetu. Neki od visoko plasiranih tenisera i teniserki nemaju pravo učešća, ali će turnir proteći sa dozom gorčine, upravo jer britanci mešaju politiku i sport. Vimbldon će biti drugi grend slem turnir ove godine na kome će se više pisati o dešavanjima van i pre početka turnira nego o samim mečevima, nakon Australijan opena i afere sa Đokovićevim neigranjem.
KOME SMETAJU RUSKI I BELORUSKI SPORTISTI I ZATO MEŠA POLITIKU I SPORT?
Verujemo da je odgovor na ovo pitanje jednostavan. Ruski i beloruski sportisti smetaju svakome i nikome. Zbog oružanog sukoba u Ukrajini, sve što se može povezati sa Rusijom gleda se u negativnom kontekstu. Pa tako i ruski državljani, neretko oni koji apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa oružanim sukobom nemaju. To je slučaj i sa sportistima, koji su koleteralna šteta oružanog sukoba. Sportisti su najbolji ambasadori svoje zemlje, što reprodukuju svojim ponašanjem na terenu i van njega. Međutim, u ovom slučaju, ruskim i beloruskim sportistima nije dozvoljeno da predstavljaju svoju zemlju zbog politike i generalno svetskog narativa.
Setimo se afera sa dopingom. Ruski sportisti na Olimpijskim igrama nastupaju pod neutralnom zastavom. Možemo zaključiti da poslednjih nekoliko godina uopšte nije jednostavno biti sportista sa ruskim pasošem. Srbiji i Srbima je ovakva situacija ni najmanje nije draga jer upravo su naši sportisti zbog ratova devedesetih bili suspendovani na najrazličitijim sportskim manifestacijama. Verovatno je najbolnije neučešće na Evropskom fudbalskom prvenstvu 1992. godine kada je umesto SR Jugoslavije, Danska otišla na prvenstvo i osvojila ga. To je bilo možda i najveće iznenađenje u istoriji Evropskih šampionata. Ne kažemo da bi Jugoslavija osvojila taj turnir, iako smo imali jako dobru ekipu. Ipak možemo makar da se pitamo ono čuveno, šta bi bilo kad bi bilo?
