U trenutku pisanja ovog teksta prošlo je trideset i sedam dana od početka vojnih sukoba u Ukrajini. Nakon što je otvorena medijska histerija splasnula nazire se podela uloga između lidera (i država) direktno i indirektno uključenih u ovaj sukob. Uloge Rusije i Ukrajine, odnosno uloga agresora i branioca, su ne ulazeći u opravdanost i uzroke invazije, pravno-formalno a i u praksi neosporne. Tema ovog teksta su ostali učesnici ovog sukoba, Belorusija, Poljska i baltičke zemlje, Francuska, Nemačka, Evropska Unija (odnosno administracija u Briselu), Kina i Sjedinjene Američke Države.
Sjedinjene Američke Države kao suštinski lider NATOa sa jedne strane i Francuska kao trenutno predsedavajuća zemlja Saveta Evropske unije profilisali su se kao lideri Zapada u ovom trenutku. Treba dodati da su izlaskom Velike Britanije iz Evropske unije i odlaskom Angele Merkel sa mesta nemačke kancelarke, Francuska i njen predsednik Emanuel Makron postali najznačajniji činioci evropske politike.
Dobar i loš policajac
Trenutna kriza u Ukrajini do sada je imala dve faze. Prva faza počela je u decembru 2021. medijskim ratom i najavama neizbežne ruske invazije. Druga faza počela je 24. februara 2022. ulaskom ruskih trupa na teritoriju ove zemlje. Tokom obe faze predsednik Francuske Emanuel Makron pokazivao je spremnost da sasluša svog ruskog kolegu Vladimira Putina. Makron je pre invazije bio jedan od lidera koji su posetili Moskvu u diplomatskoj ofanzivi pokušavaja da se rat spreči. Francuski predsednik pokazivao je spremnost da sasluša Putina i pregovara o novom bezbednosnom dogovoru u Evropi. Čak i kada je ministar ekonomije u njegovoj vladi Bruno Le Mer početkom marta izjavio da je počeo finansijski rat sa Rusijom, Makron je mirnom reakcijom smirivao strasti. Emanuel Makron tokom cele krize pokazuje odgovornost, poštovanje i diplomatsku potkovanost u odnosu sa Putinom. Imajući na umu sve navedeno, možemo zaključiti da Francuska trenutno pokušava da bude dobar policajac.
S obzirom da imamo dobrog policajca, podela uloga zahteva i onog lošeg. Nesumnjivo su u ovom trenutku to Sjedinjene Američke države i Džo Bajden. Vremešni predsednik SADa kao da je zaboravio sve diplomatske veštine stečene tokom 50 godina duge političke karijere. Tokom svoje prve posete Evropi od početka konflikta, Bajden se nije suzdržavao da Putina naziva pogrdnim imenima. Na početku svoje posete, u Briselu, predsednik SADa nazvao je svog ruskog kolegu diktatorom i ubicom. Na kraju iste, u blizini poljsko-ukrajinske grnice otišao je i korak dalje nazvavši ga mesarom (engleski: butcher). Američka administracija sa Bajdnom na čelu, Putina je označila kao ratnog zločinca i genocidnog lidera pozivajući, direktno i indirektno, na njegovu smenu. Konačno, SAD su preuzele ulogu lošeg policajca i nije jasno koliko svojim akcijama pomažu deeskalaciji konflikta. Evropa, na čelu sa Francuskom, je tako ostavljena da balansira između Moskve i Vašingtona i pokušava da kontroliše štetu.
Ostale uloge – portparoli, statisti i medijatori
Nakon više od mesec dana vojnih sukoba čini se kao da su učesnice sukoba našle svoje ‘portparole’ koji će da agituju za njih na međunarodnoj i regionalnoj sceni. Tako možemo reći da je Velika Britanija portparol Sjedinjenih Američkih Država za Evropu. Politika vlade Borisa Džonsona u potpunosti je u saglasnosti sa zvaničnom politikom u Vašingtonu. Izjave koje stižu iz Dauning street-a ne razlikuju se od onih iz Bele kuće. S druge strane, Poljska i baltičke zemlje (Estonija, Litvanija, Letonija) vrše ulogu ukrajinskog portparola u Evropskoj uniji i NATOu. Vlade ovih država žustro pozivaju na jače sankcije, veće izdatke na vojnu i humanitarnu pomoć Kijevu. Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije je u prvoj fazi ovog sukoba bio dobar portparol Rusije. Činilo se da će opet Minsk preuzeti ulogu medijatora u novom Rusko-Ukrajinskom ratu. Međutim s obzirom na činjenicu da se agresija vrši i sa teritorije Belorusije tako nešto nije bilo moguće.
Tako se kao prvi medijator isprofilisala Turska. Iako su prvi pregovori dve strane počeli na belorusko-ukrajinskoj granici bilo je jasno da tu ne može doći do ozbiljnog napretka u pregovorima. Prvi pomaci napravljeni su na sastanku ministara spoljnih poslova Ukrajine i Rusije u Antaliji. Takvu poziciju omogućila mu je činjenica da Turska iako osuđuje invaziju Rusije na Ukrajinu nije uvela sankcije. Još jedna država u Evropi sledi taj put – Srbija. Ostaje da se vidi da li će se i Beograd uključiti kao medijator nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora ili će se truditi da se što manje upliće u trenutnu situaciju.
Konačno, podela uloga je u ovom trenutku završena. Ostale države, pre svega Nemačka, Italija i administracija u Briselu postali su statisti. Kina se takođe trudi da se ne meša preterano u ovaj sukob pružajući ograničenu podršku Rusiji. U sledećoj, završnoj fazi vojnih sukoba očekuje nas nova podela karata. Većina aktera zadržaće pređašnje uloge, ostaje da se vidi da li će se, vođen ekonomskim interesima pojaviti i neki Trojanski konj.
