Trećeg aprila nas, pored parlamentarnih i lokalnih, očekuju i redovni predsednički izbori. Nakon pet godina, došao je red da ponovo biramo vrhovnog komandanta Vojske Srbije i državnika koji treba da nas predstavlja u zemlji i inostranstvu. Za razliku od prethodnih predsedničkih izbora 2017. godine kada je bilo 11 kandidata, ovaj put je lista nešto skromnija sa 8 kandidata za predsednika republike. Interesantno je da su samo 2 kandidata učestvovala i na prethodnim izborima, Aleksandar Vučić i Boško Obradović.
Predstavnici desnice
Dakle, većina kandidata se prvi put nalazi u ovakvoj ulozi, ali nisu baš svi kandidati totalno nepoznati široj javnosti. Zanimljivo je da se čak 5 kandidata može svrstati udesno na političkom spektru, posmatrajući njihovu politiku (Boško Obradović, Miloš Jovanović, Milica Đurđević Stamenkovski, Miša Vacić i Branka Stamenković).
Premda svako ima različiti manifest, glavne ideje su im nekako slične, da ne kažemo, iste. Prvenstveno, odbacivanje bliže saradnje sa NATO-om i pozivanje na nepovredivost suvereniteta i teritorijalnog integriteta po pitanju Kosova su glavne zamisli ovih kandidata. Uz to, prati ih i udaljavanje od Evropske Unije i protivljenje potencijalnom članstvu u nadnacionalnoj organizaciji. Dobri odnosi i bliske veze sa Rusijom, predstavljaju još jednu od najbitnijih stavki u kampanji svih desno orijentisanih kandidata. Međutim, kada je reč o situaciji u Ukrajini, koja će možda i više uticati na predstojeće izbore nego što mi, glasači ili sami kandidati, možemo da pretpostavimo, zauzima se generalno neutralan stav. Jedino je Miša Vacić, izabran ispred grupe građana Srpski patriota – Miša Vacić, otvoreno dao podršku Rusiji tokom vojnih operacija u Ukrajini.
Raznolikost u izboru na desnoj strani političkog spektra ne treba mnogo da čudi, s obzirom na činjenicu da kandidati pokušavaju da sigurnim poenima poput Kosova kao neraskidivog dela srpske teritorije i protivljenja NATO-u, čija pomisao i dalje izaziva neprijatno sećanje na 1999. godinu i agresiju na SR Jugoslaviju, pridobiju glasače. Ipak, veliko je pitanje koliko će se glasača zaista prikloniti ovim kandidatima. Generalno govoreći, njihovih simpatizera i pristalica nema puno.
Predstavnici levice
Predstavnici levice na izborima su svega 2 kandidata, Zdravka Ponoša ispred koalicije Ujedinjena Srbija i Biljane Stojković ispred koalicije Moramo. Na krilima ekoloških protesta koji su se odvijali u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci, usmereni prvenstveno protiv eksploatacije litijuma u dolini Jadra, dva navedena kandidata se nadaju respektabilnim rezultatima na predstojećim izborima. Može se reći da je akcenat kampanje levih kandidata ekološka politika i zaštita životne sredine. Tu pre svega mislimo na koaliciju Moramo, što u suštini i privlači sve veći broj birača. Za razliku od kandidata na desnici oni predstavljaju realnije i vidljivije probleme sa kojima se Srbija suočava trenutno.
Kako ovi predsednički izbori utiču na Aleksandra Vučića?
Što se tiče aktuelnog predsednika, Aleksandra Vučića, koji je predložen ispred koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke, na političkom spektru bismo ga svrstali u centar. To se poklapa sa politikom SNS-a koja je već dugi niz godina klasična catch all partija. Vučić je, kladioničarskim vokabularom govoreći, najveći favorit na predstojećim izborima. Njegova stranka je na vlasti već punu deceniju, bez do sada izgledne prilike da bude ozbiljnije ugrožena.
Gotovo sa sigurnošću možemo reći da će Vučić prikupiti najviše glasova u prvom krugu. Kao posledica toga, predsednički izbori gube na zanimljivosti. Njegova stranka je najbrojnija i sigurnih glasača mu ne fali, za razliku od ostalih kandidata. Da li će Vučić odneti pobedu u prvom krugu kao 2017. godine? Ili, možda je bolje pitanje, da li će ostali kandidati uspeti da animiraju potencijalne glasače? To bi značilo da će jedan od njih uspeti da prođe u drugi krug. Ne bi nas začudio ponovljen scenario sa prethodnih izbora. Tada je Vučić kao kandidat osvojio 55% glasova i pobedio u prvom krugu. Da podsetimo, tada je kao protivnike imao već afirmisane i narodu poznate političke figure poput Saše Jankovića, Vuka Jeremića, Vojislava Šešelja i Saše Radulovića, a bilo je i onih koji su neplanirano dobro prošli, bolje od većine pomenutih, s obzirom na činjenicu da im se kampanja zasnivala na čistoj parodiji. Reč je o Luki Maksimoviću, poznatijem kao Ljubiša Preletačević Beli. On je po broju glasova bio treći iza Aleksandra Vučića i Saše Jankovića.
Naša očekivanja
Ovi predsednički izbori su takvi da Vučić naspram sebe ima protivnike koji su manje poznati široj javnosti nego što je to bio slučaj sa kandidatima 2017. godine. Takođe, deluje da se fokus opozicionih koalicija usmerio na parlamentarne i lokalne izbore. Stiče se utisak da kampanje za predsedničke izbore odrađuju eto tako, bez zalaženja u neku dubinu stvari. Naravno, i to ide u prilog Vučiću i njegovoj kampanji. Njegova dominacija u trenutnom političkom životu Srbije se može ogledati i u činjenici da je za svoju kandidaturu prikupio preko 148 hiljada potpisa. Ostali kandidati skupili su jedva preko zakonski obaveznog donjeg praga od 10 hiljada izjava birača. Zdravko Ponoš i Miloš Jovanović su skupili najviše od preostalih kandidata, obojica po 11.232 potpisa.
Vrlo je verovatno da predstojeći predsednički izbori neće ostati upamćeni kao jedni od zanimljivijih u novijoj srpskoj istoriji. Potencijalne promene se mogu jedino očekivati na parlamentarnim ili lokalnim izborima. Međutim, pogrešno je ne shvatati ozbiljno cilj predsedničkih izbora, a to je izbor predsednika. Pre svega, državnika koji će biti naše ogledalo u svetu u narednom mandatu. Njegove ili njene odluke će se zasigurno ticati i nas samih, hteli mi to ili ne.
